Pre nekoliko godina kada je naša mala porodica počela da slavi Krsnu slavu, imali smo neke nedoumice koje nam je naš tadašnji sveštenik Žarko Aničić, iz Bogorodičine crkve na Zvezdari, vrlo opširno i detaljno zauvek razbio. U poslednje vreme sam nekoliko puta bila u situaciji da srećem ljude sa istim nedoumicama koje smo i mi imali. Zato sam rešila da pojašnjenja našeg sveštenika prenesem i ovde.
Krsna slava je jedna od glavnih odlika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet. Slavi se zapravo svetitelj po crkvenom kalendaru, kao zaštitnik naše loze i naše porodice, već hiljadu godina. Preteče Krsnoj slavi su zapravo domaća božanstva iz prehrišćanskog doba koje je mudri Sveti Sava zamenio svetiteljima iz Hrišćanskog sveta pa su tako naši domovi, crkve, manastiri i porodice dobili svoje zaštitnike u skladu sa Pravoslavljem.
Još od pokrštavanja, Krsna slava je ostala jedina neprekinuta tradicija u srpsom narodu već hiljadu godina. Krsna slava se prenosi sa oca na sina i ukoliko sinovi žive u istoj kući sa ocem, slava se zajednički slavi, ali kada neki od sinova zasnuje svoju porodicu i prestane živeti sa ocem u istoj kući, tada treba da počne slaviti slavu u svom novom domu, jer je ona zaštitnik tog doma i pomoćnik u svakom radu. Čak i u porodici sa više sinova svaki sin koji odvojen živi od oca treba da slavi istu slavu kao otac i braća, jer se slava prenosi sa kolena na koleno.
Predavanje slave sinu se vrši tako što prve godine, kada sin zasnuje porodicu, on dolazi kod oca na slavu i kada se slavski kolač iseče otac iz svoje desne ruke sinu predaje četvrtinu kolača, poljube se, čestitaju jedan drugom slavu i otac poželi sinu da dugo i u zdravlju slavi slavu. Sin odnosi četvrtinu kolača kući i pojede je sa svojom porodicom, a naredne godine počinje samostalno da slavi istu slavu kao i otac.
Pred slavu sveštenik posećuje porodicu koja slavi, radi svećenja vodice. Za to je potrebno pripremiti jednu posudu sa vodom, struk bosiljka, malu svećicu, kadionicu, tamjan, žar ili briket i spisak ukućana. Sve ovo postaviti u sobu u kojoj se slavi, ispred ili ispod slavske ikone. Svrha svećenje vodice je da bi blagodat Božija i Sveti Duh ušli u dom i porodicu i da bi porodica dobila blagoslov i duhovnu snagu u radu i životu. Molitva služi za napredak svih članova porodice i za pokoj duše svih srodnika.
Za molitvenu proslavu Krsne slave priprema se slavski kolač, kuvano žito, crno vino i veća sveća.
Slavski kolač je hleb od pšeničnog brašna umešen sa kvascem i u njega se dodaje malo osveštane vodice. Ukrašeni kolač predstavlja Hrista koji je hleb života a vino kojim se kolač preliva, simboliše krv koja je tekla iz Hristovih rana.
Slavsko žito se priprema od čistog i otrebljenog pšeničnog zrna. Ono se prinosi u slavu Božiju, u čast svetitelja kao i za zdravlje i napredak doma ali i za pokoj duša naših predaka. Pšenično zrno u hrišćanstvu ima značenje večnog života – smrti i vaskrsenja. Jako je važno ovo značenje i činjenica da je pravilno pripremati žito za sve slave, jer postoji zabluda u nekim našim krajevima da se žito ne sprema za Aranđelovdan, Gavrilovdan i Svetog Iliju, pošto se oni smatraju ''živim'' svecima. Ali činjenica je da se svi sveci smatraju živim i od Boga proslavljenim, i zato je važno pripremanje žita za sve slave.
Slavska sveća bi trebalo da bude veća i žuta i ona se pali na dan slave, pre sečenja kolača ili ako se kolač seče u crkvi, onda se sveća pali pre ručka. Domaćin se prekrsti , pomoli Bogu i spomene svoju slavu i sveca pa se prekrsti i zapali sveću šibicom. Sveća bi trebalo da gori celi dan slave a gasi se vinom pred odlazak na spavanje. Svetlost sveće simbolizuje svetlost nauke Hristove. Prilikom rezanja kolača pali se mala svećica prethodno pobodena u žito, koja gori tokom obreda, a na kraju se žito preliva vinom a ona gasi i vadi iz žita.
Posle obreda sečenja kolača, prvo se domaćin služi žitom a potom i ostali ukućani prekrstivši se pre i posle uzimanja žita, uz međusobno čestitanje slave. Svaki gost koji dođe mora biti poslužen žitom i slavskim kolačom izrezanim na kriške posle sečenja.
Na dan slave domaćin i domaćica primaju goste ali i putnike namernike kao angele Božije.
Dvorenje slave je običaj koji je opstao u našem narodu a sastoji se u tome da domaćin na dan slave svečano obučen, gologlav i vedar dočekuje goste koje dvori celi dan i ne seda dok sveća gori. Ne seda iz poštovanja prema svetitelju kojeg tog dana slavi i koji se smatra glavnim gostom u njegovoj kući. Ako je domaćin mnogo star, po njegovom dopuštenju slavu dvori neki od mlađih ukućana.
Glavne odlike Krsne slave su slavsko žito, kolač, sveća i vino, a ručak i gozba su sporedna stvar i pitanje želje i mogućnosti porodice.
Još je jako bitno znati da se slava koja pada u dane koji su posni mora slaviti uz posni ručak. To znači da kada slava pada u postu ili u posne dane sredu i petak, ručak mora biti postan. Crkva smatra velikim i pogubnim grehom spremanje mrsne slave u ove dane i navođenje gostiju da se mrse. Bolje je a i dozvoljeno u tim situacijama odložiti mrsnu gozbu u sledeći dan ako slava ne pada u vreme nekog od velikih postova.
Ako u porodici neko umre, slava se te godine svakako slavi, samo se gosti, osim najbližih, ne pozivaju a sve ostalo se ne prekida.
